beats by dre cheap

Decembar-Januar 2015.

Čarobni su ovi sahati, prije sabaha. Ne znam šta je to u njima da im daje neki slabo proziran veo spokojnosti i opčinjavajuće mističnosti. Redovno se probudim u ove sate, ne znam kako ni zašto, ali ne žalim. Ustanem iz toplog kreveta, stanem pokraj prozora, gledam u praznu ulicu; opazim ponekog psa kako prođe i zalaje ( da izvineš, i pojebe nešta ), rijetko vidim ljude, mislim vidim pijandure, ali nisu ni oni baš u “ljudskom” stanju. Kad bolje razmislim, žalim za nečim. Ja čitaoče živim u stanu, na zadnjem spratu, dakle u gradu. Užasno mi smeta što navečer ne vidim zvijezde, a malo je reći da ih volim i da me u sekundi začaraju svojom elegancijom i kvantitetom. Moji kuću na brdu, neki satak odavde, usamljena, daleko od svega. Eh, da vidiš ti samo tamo zvijezda. Nerijetko se desi da ustanem navečer, išunjam se sa dekom, mobitelom i nekom knjigom, i samo ležim na livadi ispred kuće, čitam, posmatram. Mislim da je to jedna od onih uspomena koje ću imati ostatak svog života, jer je to bilo nešto moje, samo moje. Koliko zapravo čovjek nema vremena za ove male stvari, za ove sićušne užitke koji čine život. Zaokupljeni karijerom, pohlepom za novcem ili prosto plemenitom brigom za bližnje, ne vidim ono što je odmah tu ispred i oko nas. Živimo u iluziji da je čovjek pripitomio prirodu, da je ona stvorena kako bi se njome vladalo. Eh kad bi mi, zavarane duše, samo malo mućnuli glavom i pogledali malo dalje od vlastitih stopala, napuhani vlastitim egom, vidjeli bi šta je priroda i kolika je njena sila, a tek kolika je njena ljepota. Sigurno si imao trenutaka, tačnije, sigurno si imao čast da doživiš gubitak daha uzrokovan prizorom čarolije majke prirode. Bio to neki vodopad, gorije, okean, planina ili rijeka, u tom trenutku, nisi imao brige u glavi. Svijet je bio lijep, savršen. Šta onda nas zaustavlja u tome, da ganjamo ovu radost i da hranimo oči ovim blaženim nektarom uspomena i blagoslovljenih prizora? Pa, članovi smo društva koje u svojoj srži ne teži ka perfekciji na nivou individue, nego perfekciji na nivou vlade i velikana. Dokle god ide, dok se god gura, dobro je. Živimo u društvu gdje smo ti i ja samo broj, samo radnici koji će da upotpune sistem. U našu dublju svijest nam je ukovan ideal; da bi smo bili sretni, moramo imati karijeru, pare, veliku kuću, dobro auto, firmu, dvadesetak radnika, kućnu poslugu i tako dalje. Ovo nam je usađeno jer je to nešta što bi nas motivisalo da radimo i idemo snažnije i upornije kroz dnevne poslovne aktivnosti, prosto da bi nam uvečali produktivnost. Opet, da bi sistem bolje funkcionisao. Ne žele da ti pokažu da sreća leži na cesti koja vodi ka izlazu iz grada. Da se sreća nalazi u onoj iskri u očima voljene osobe. Da ona navire iz svake zvijezde na onom nebu zakovane. Da sreća izvire iz svakog talasa koji neprestajno umiva plažu. Ne, jer onda ti ne bi bio “produktivni” član društva. Ne bi želio kupovati vile, auta, firme, već bi bio sretan sa onime što imaš. Shvatio bi ta sve što ti treba je zapravo tu, nego si preslijep da to vidiš. Iskreno, lično, da biram između vile od 1000m2, bazenom, aerodromom jebote, poslugom i svime, i između kolibe sa 20m2, na planini pored jezera, pod amfiteatrom zvizejda, moš’ mislit šta bih izabrao. Čovjek ima tendenciju da pokušava u općem smislu pronaći sveopšti besmisao.

The midnight nation
http://mladglupuporan.blogger.ba
21/08/2016 19:25